Šustikla kao obavezni ukras u prošlosti srpskog doma

Sedamdesetih godina prošlog veka, obavezni detalji u srpskom domu bile su šustikle, korpice sa uredno poređanim plastičnim bananama, pomorandžama, jabukama, grožđem... U spavaćim sobama, na bračnim krevetima, uredno zategnutih jorgana presvučenih zenanom, šepurile su se lutke donete iz Italije.

Lutke nisu bile namenjene dečijoj igri. Bile su obavezan ukras na sredini kreveta, sa pažljivo raširenim bogatim kičastim suknjama u obliku lepeze. Razlikovala su se dva osnovna modela. Plavuša sa bogatom natapiranom pundjom i crnka, sa isto tako bogato natapiranom pundjom. Deci je bilo zabranjeno da se igraju sa ovom igračkom. Teta kod koje su došli u goste, najpre bi im sa ponosom pokazala pokret koji je potrebno izvesti kako bi lutka zaplakala ili izgovorila mama, a onda bi sa ledenim smeškom, strogo zaustavila rukicu koja bi pokušala da uzme lutku u naručje.

Na televizorima u dnevnoj sobi pored kojih se porodica okupljala u vreme drugog dnevnika ponosno se šepurila šustikla, ponos svake domaćice u Srbiji. Ona koja je bila vešta i vredna da štanca komplikovane rukotvorine, a zatim ih što čvršće uštirka(deca su ih zbog čvrstoće, krišom koristila kao preteču frizbija), imala je bolji status medju košinicama i rodbinom. Za muževe ne znam.

Kao što kaže autor sajta Vukajlija, veoma je bio bitan i položaj šustikle na TV-u. Detalj je postavljen tako da nervira ukućane, jer je ćošak prekrivao delić vrha ekrana. Bitna je estetika, bio je neoborivi arhument domaćice.

Ovo nije kraj. Na šustikli je stajala plastična gondola, takođe, doneta iz Trsta.

Za neke na sreću, a za neke nažalost, lutka koja mamače, gondola i korpa sa plastičnim voćem nestale su iz većine srpskih domova. Šustikle su herojskom borbom srpskih domaćica opstale. U nekim domovima još uvek i na televizorima. Predan rad vidljiv je i na naslonima i rukohvatima rustičnih fotelja, šamlicama, komodama, vitrinama.. Kada se služi slatko i kafa, ispod poslužavnika je obavezna šustikla, kao i ispod pepeljara.

Nepošteno bi bilo zapostaviti ulogu resa na tepisima. Ne mali broj domova posedovao je ćešljeve koji su isključivo služili za češljanje resa. Ja sam imala tu čast da vodim računa o pravilnom rasporedu belih niti na brojnim tepisima koji su, prema jednom od osnovnih pravila estetike u srpskim domovima prekrivali svaki centimetar parketa (kako se sjajno lakirana površina ne bi uništila). Zato je, naravno, bilo kulturno izuvati se ispred ulaznih vrata domaćina u čiju kuću ulazite.

Za kraj ostavljam meni omiljene lustere. Oni su se, doduše, pojavili nešto kasnije, ali, svakako su nezaboravni. Moje uverenje da se nikad više neće pojaviti takav kič, demantovali su me već prošle godine izlozi skupih, stranih radnji u prestonici. Sa plafona luksuzno opremljenih prostora počela su da vise ista ona čuda koja su 80'tih godina bila obavezan horor element u svakom domu kod nas. Posebna je umetnost bila čišćenje ovih čuda. Da objasnim. Sa glavne šipke grana se 12'tak grana, na čijim krajevima su postavljene po dve staklene čašice. U sredini čašica su imitacije stilizovanih sijalica u obliku sveća. Za čišćenje je bilo potrebno pola dana, naravno, viseći izvijenih ruku na kuhinjskoj stolici. Da mi je današnja pamet i iskustvo, skinula bih luster sa kuke koja je visila sa plafona i potopila ga u punu kadu vode u kojoj je rastopljen Radion.