Prvi put, Carminu Buranu slušala sam pre dvadesetak godina, kao student. Opera u kojoj su glavni izvodjači hor i orkestar, bez uobičajene scenografije i pesme otpevane na latinskom, priznajem, ostavile su me ravnodušnom.
Toliko da sam mislila da nikad više neću odvojiti vreme za nju. Prevarila sam se.
Drugi put, ponovo do Sava Centra i scenske kantate Karla Orfa, odvela me je moja Jelena koja je izabrana da peva u horu koji je nastupao. Zbog gužve na poslu nisam nabavila karte, stigla sam u poslednjem trenutku. Nije bilo mesta za sedenje, sala je bila dupke puna. Stajala sam uz bočni zid još zadihana, umorna, ali kao i svaka majka spremna da isprati uspeh svog deteta.
Prvi gromoglasni zvuci orkestra i hora iznenada su me izbacili iz ravnoteže. Muzika me je sčepala i nije puštala do kraja. Grč u grlu preteći je punio suzama moje oči. Da me nije bilo sramota ljudi oko mene, zaplakala bih, sigurno.
Uz to, osećala sam kao da je Jelena sama na sceni, a ne jedna od preko 600 izvođača na sceni. Od tada, O, Fortuna i Ecce gratum su zvuci sa posebnom simbolikom.
Naravno, kada je krajem marta najavljeno izvodjenje Carmine Burane, ponovo sam se obrela u Sava Centru. Sada sa već bogatijim predznanjem, kako muzičkim, tako i opštim. Ali, ovo je bila prilika da naučim i nešto novo. Muzika koja nagoveštava herojsku, ozbiljnu temu i nepoznavanje latinskog, doveli su me u zabludu. Reč je o pesmama sa ljubavnom tematikom, čije tekstove smo pratili preko video bima postavljenog u sali.
Ovoga puta, nažalost, muzika me nije "podigla". Možda, zato što sam bila suviše daleko od bine, a verovatnije, jer Jelena nije bila na sceni. Kao nešto lepo i novo doživela sam glas Sofije Pižurice, soprana. Ova mlada umetnica bila je daleko bolja od svoje starije i iskusnije koleginice, koja je kao jedan od tri solista nastupila pre pet godina u istoj ulozi. Naravno ovo je bila prilika da još jednom vidim na delu majstora Bojana Suđića.
Нема коментара:
Постави коментар